Mikina poezija..

http://www.story.rs/index.php?news=16731

"- Rođen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka. Tu ništa ne vraća dozive. Popiju ih daljine. Jata lete u mestu, i mogu se ubrati. Sve se priginje zemlji. Sve je nadohvat ruke. Tu se prostori mere svitanjima i sumracima, a vreme dužinama senki. Mlečni put je do kolena, kao prosuta slama. Ne moraš da se penješ: zvezde rastu u žbunju. Samo se uputiš ravno, pa vrežama od zlata i posle desetak koraka već hodaš po nebesima – ostavio je Antić pribeležen osvrt na voljenu ravnicu, ali je za života muku mučio sa ispisivanjem svoje biografije."

Nemoj nikad da se vraćaš

kad već jednom u svet kreneš,

nemoj da mi nešto petljaš,

nemoj da mi hoćeš-nećeš.

I ja bežim bez povratka,

nikad neću unatrag,

šta li znači staro sunce,

stare staze,

stari prag?

Tu je ono za čim može da se pati

tu je ono čemu možeš srce dati,

al' ako se ikad vratiš

moraš znati,

tu ćeš stati i

ostati.

Očima se u svet trči

glavom rije mlako veče,

od reke se dete uči,

ka morima da poteče.

Od zvezda se dete uči

da zapara nebo sjajem

i od druma da se muči

i vijuga za beskrajem.

Opasno je kao zmija

opasno je kao metak,

da u tebi večno klija

i čavrlja tvoj početak.

Ti za koren nisi stvoren

ceo svet ti je otvoren,

ako ti se nekud žuri,

stisni srce i zažmuri.

Al' kad pođeš nemoj stati

mahni rukom i odjuri.

Ko zna kud ćeš,

ko zna zašto,

ko zna šta te tamo čeka,

ove su želje uvek belje,

kad namignu iz daleka,

opasno je kao munja

opasno je kao metak

da u tebi večno kunja

i muči se tvoj početak.

Ti si uvek krilat bio

samo si zaboravio,

zato leti, sanjaj, trči ...

Stvaraj zoru kad je veče,

nek' od tebe život uči

da se peni i da teče

budi takvo neko čudo

što ne ume ništa malo

pa kad kreneš - kreni ludo,

ustreptalo, radoznalo.

Ko zna šta te tamo čeka

u maglama iz daleka,

al' ako se i pozlatiš,

il' sve teško platiš,

uvek idi samo napred,

nemoj nikad da se vratiš.

Kiša... Kiša... Krupna kiša
Sva su mokra leđa krova
Treba uzeti na nišan
Gorak šapat jasenova

Kad na usnu i u šaku
Kane tuga u razdanja
Mudrost je u sivom mraku
Naći zlatne prste granja

Kiša... kiša bičevima
Krovove pretukla riđe
Samo jedna sreća ima
Noćas treba da naiđe.

Ponekad tako sebe damo
Za oči jedva upoznate
I na rastanku ćutimo samo
I ne tražimo da nas vrate

Živimo posle u tom drugom
Sve dok mu oči svetom plamte
I ne znamo što nas pamte dugo
Kad ne tražimo da nas pamte.

U meni večeras jedna reka

razbija ogromna brda daleka,

muči se, urliče, razmiče klance

kida svoje zelene lance

i rije kroz moje srce i peče

i kroz oči mi kipi i teče.

U tebi večeras ta ista reka

čudno je meka.

I čas je srebrna.

I čas je plava.

U njoj se tišina odslikava.

Svako u sebi reke druge

pod istim mostovima sretne.

Zato su naše sreće i tuge

uvek drukčije istovetne.

Važno je, možda, i to da znamo:
čovek je željen tek ako želi -
I ako celoga sebe damo,
tek tada i možemo biti celi.

Saznaćemo tek ako kažemo
reči iskrene, istovetne.
I samo onda kad i mi tražimo,
moći će neko i nas da sretne.

Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i

pokazivati svima. Bićeš moj način odevanja

svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad

dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe

skidati. Na meni ćeš se raspasti.

Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju

ove detinje duše. I da se više ne stidim pred

biljem i pred pticama.

Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.

Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrkati

moju kožu s tvojom. Ne znam da li me

shvataš: to nije prožimanje.

To je umivanje tobom.

Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji

miris, sav izatkan po nama.

Tetoviranje maštom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.

Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe

da se, ovako pokipeo, ne prehladim od

studeni svog straha i samoće.

Ovo nije ispovest.

Ovo je gore nego molitva.

Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim.

Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vraćam.

Hiljadu puta od jutros ja se ponovo plašim

za tebe,

izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,

za tebe,

podeljenu kao plakat

ko zna kakvim ljudima.

Da li sam još uvek ona mera

po kojoj znaš ko te boli?

Po kojoj znaš koliko su pred tobom

svi drugi bili goli?

Ona mera po kojoj znaš ko te otima,

a ko plaća?

Da li sam još uvek

među svim tvojim životima

onaj komadić najčistijeg oblaka u grudima,

i najkrvavijeg saća?

Ti si jedina nahranila svu moju glad
sa ono malo mesa i sna.
Jedina si bila do zuba sita sa ono malo mojih noktiju
i dlanova.
Voleo bih da tvoji budući sinovi naslede boju moga glasa
i kćeri nose moju tugu u prslučićima od svile.
Voleo bih da ipak negde sačuvaš sve moje daleke vrhove
na horizontalama tvog dna.
I da proneseš moje prezrele oči kroz tišinu svih tuđih očiju
i tuđih stanova.
I moj oktobar kroz sve tuđe aprile.

Na svet sam došao sličan ljudima
Koji na srcu nemaju ljusku
I sve sam menjao u grudima
Za jednu pesmu dobru i ljudsku

U nebo sam se sunovratio
Sa svima sam se vlažno ljubio
I kome treba, nežnost vratio
I kome treba, bol izgubio

Bičevi grana ... Rebra plota ...
Vetrovi sumrak za rukav vuku
Šta sam to imao od života?
Nečiju kosu ... nečiju ruku ...

I jedno srce ustreptalo
I dva-tri osmeha tiha i prosta
Sve je to ponekad tako malo
Sve je to, videćeš, sasvim dosta.

Mi smo se suviše sretali na raskršćima neznanim
Mada smo različitim putevima koračali
Tinjalo nebo večernje u šiprazima zvezdanim
I uvek oblaci ždralova sa prolećem se vraćali

Mi smo se suviše sretali a reči rekli nismo
I u leta kovrdžava sa preplanulim licima
Pod kapom zelenih dudova za časak zastali smo
Pa onda prošli, odlutali, svako za svojim vidicima.

U novembru su oblaci kao buktinje rudeli
I vetar kišama umio sivo popodne ogolelo
A putevi se dužili i raskršća se žudela
Za nešto kratko u susretu što se toliko volelo.

U zime snežne, pobelele k’o tvoji isprani dlanovi
Dugo si dugo čekala pod jablanom na smetu
I vrat mi goli uvila maramom svojom lanenom
Da sivookom putniku ne bude zima u svetu.

Pa ipak ti su susreti tek kratka radovanja
Jer znam: na nekom raskršću neću te videti više
Pružićeš nekome dlanove, prestaće putovanja
I pod krov neki svratićeš da se skloniš od kiše

Spustiću tvoju maramu usput, kraj putokaza
I sa vetrom-drugarom otići nabranih veđa
Jer meni život prestaje ako siđem sa staza
I pred nečijim vratima skinem torbu sa leđa.

Mi smo ljudi koji pletu korpe,
a upletu u životu samog sebe.
Eto šta smo mi.

Zamrsimo svoje lepe ruke
u grbave vrbe,
pa korenje počne
iz tabana da nam raste.

Eto šta smo mi

Svi Cigani kao ljudi putuju
i odlaze.

Mi, u vrbe pretvoreni,
čamimo u mestu.

Posle digneš četir zida,
opletena, ulepljena blatom,
i pokriješ snopovima pruća
i zalepiš na prozore mastan papir
i tako si gotov zauvek.

Svako drvo u proleće
luta šumom i peva.

Samo vrba u proleće plače,
jer vrba je naša sestra rođena.

Ne gledaj me u te moje crne oči,
uplašićeš se.
U svakom mi oku oguljena šiba
od zlata.

Eto šta smo mi.

Od svih si devojaka bila tiša,

zbunjena, sama, neprimetna, bleda...

Hej, zašto nisi bar porasla viša,

bar viša za pola pedlja?

Jedne noći je udarala kiša,

tako krvnički, k`o čuvari reda...

Hej, zašto nisi bar porasla viša,

bar viša za pola pedlja?

Jer kad si se o drvo kraj vrata,

obesila jednom u svitanja seda,

između bosih nogu i blata,

bio je razmak... samo pola pedlja.

Možda niko nije umeo da te želi ovako kao ja noćas.
Tvoje ruke bele kao samoća.
Tvoja bedra sa ukusom platna i voća.
Tvoj malo šuštavi glas.

Sa nosom dečačkim prilepljenim uz okno vagona,
nejasan samom sebi
kao oproštajno pismo padavičara,
i čudno uznemiren toplinom kao razmažen pas,

putujem, evo, putujem da natrpam u glavu
još neslućene predele,
da drveću poželim
najlepšu laku noć na svetu,

Da se vrtim kao lišće, kao vetar po travnjacima, kao zvezde i
ptice.
Da malo nemam plan.
Da imitiram klavijature, liftove i okean.
Da zaboravim ruku na tvom struku. I lice uz tvoje lice.

Šefe,

ako boga znate, šefe,

kad polazi poslednji voz

u moje slepoočnice?

Ako ima vremena,

pustite nas da se ljubakamo

ovako među prtljagom.

Širom otvorite skretnice.

Širom otvorite kočnice.

Ima nekad,

pa mi je nešto u životu

tako životinjski drago,

a i sam ne znam zašto je drago.

Ima nekad,

pa se poneka srneća noć dugo seća

naših prstiju oljuštenih od milovanja

i poljubaca što su nam kao ptice

u kosi malo odspavali.

Možda mi iskreno mislimo

da se bar ova stanica zove:

sreća.

Pa šta, ako se i ne zove: sreća?

Možda se mi nikad i nismo poznavali,

a sve vreme se činilo

da smo se previše poznavali.

Dole poštovane šlemove!

Pomolimo se suncu i kiši.

Otvorite nam ovaj zakovani prozor.

Daljina se presijava kao krvoproliće.

Hajde da razdrljimo revere i nateramo vetrove

da se postide dok reže.

I priložimo suzu i novčić

za spomenike onima

koji su širili ruke i padali

usijani kao horizonti kad sviće

i do zuba pijani od ravnoteže.

Sad od svanuća do večeri

i neprestano tako: od večeri do svanuća,

odgonetaju smisao zavezanih čvorova ptica

i nikako da prokljuve

šta to ostaje na nebu posle njihovog leta.

I gube vreme

gledajući kako se ribari posle velikog lova

pred zoru vraćaju kućama

i ramenima se guraju sa drvećem,

i zavide im u sebi

zbog kose od granja i trepavica od trava.

I večito tako:

niz prazne ulice

porazbijane kao napukli snovi,

niz kasapnice

u kojima se prodaju mlevene ljubavi,

niz krčme

u kojima se muze crveno mleko utehe,

kraj javnih nužnika,

kasarni

i katedrala celog sveta,

tegle za jednolike ručkove isto lišće i povrće

u začesljanim korpama

i obrijanim zembiljima glava.

I samo ponekad,

ponekad,

kad se poskidaju

do golotinje obeshrabrene iskrenosti,

škripe zubima od smeha,

i ujedaju se od smeha,

i guše se od smeha kašljući i psujući

što nisu razumeli fatamorgane mogućnosti

i bespomoćno ostali da reže do smrti

sa velikim prosedim glavama

zadimljenim od snova i prašine.

A kad su došli na svet,

izgledalo je kao da se nešto važno događa

među ljudima.

Otečeni topovi matera

Ispalili su niz butine salve njihovog vriska,

pa su jedini izletali glavom i sanjarili

a drugi izletali nogama i trgovali u letu.

Kad su došli na svet,

izgledalo je kao da se nešto važno događa,

a ustvari,

samo je neko

negde

izdahnuo srebrn smotuljak vazduha

a oni su ga udahnuli i zadržali u grudima

do onog sledećeg koji treba da primi štafetu.

Od svanuća do večeri

i neprestano tako: od večeri do svanuća,

svi se tu uzalud igraju velikih šarenih igara

u svom predelu paučine.

I našminkani,

odeveni u nakaradne uniforme banalnosti,

sa prikačenim medaljama osmeha

i opasačima građanskog reda,

dele okolo svoje ohladnele poljupce

i ljujaju se na konopcima prolaznosti

od vrtoglavice zvezda

do vrtoglavice trava.

I sasvim im je dosta,

kad pogureni i sitni,

zauzeti svojim beznačajnim važnostima,

plove niz ove ubuđavele pučine

kraj smešnih mrtvačkih sanduka kuća,

tegleći povrće nerazumljivog laskanja

i lišće malih nastranosti i dobroćudnosti

sa velike pijace svakidašnjice

u začešljanim korpama

i obrijanim zembiljima glava.

Od svanuća do večeri

i neprestano tako: od večeri do svanuća,

zavučeni u sigurnost zavetrina i streha,

pravdaju se pred sobom

i licemerno teše

posle neuspelih parada prosečnosti i tišine.

Možda mi nećeš verovati,

ali ima razlike između mraka i mraka.

Odnesi me bolje daleko nekud,

daleko,

gde je jesen već zalutala neprimetno i meko

do članaka u prozeble barice.

Ovo je grad bez hramova.

Tu se sve rešava do brutalnosti jednostavno

u frizerskim salonima življenja i niko ne

niko ne

oseća koliko je ponekad važno

pomoliti se mojim i tvojim obešenim šakama.

Ogledala su

odavno

jedine ikone

istaknute kao transparenti nad kolevkama i rakama. 

Kad umrem,

nek se skotrlja mesec na belu kazaljku druma

i otkuca limenom glavom

dobodošlicu mesečaru.

Ko bi se drugi,

uostalom,

ko bi se drugi setio da sam sit

malih crnih bogomolja sa napuklim vilicama

i zelenom svećom od zvezde

u kaljugama oblaka na zvonicima.

Odnesi me bolje onamo

gde se veče taloži u obrvama šuma

i reka brsti plićake u sevaru.

Tako želim da se rastočim svim žilicama

i utolim krezubu žeđ vidicima.

Nema smisla da me na prevaru spuštaš

u četvorougaonu čeljust ovih profanih raka.

Na ovom groblju,

zamisli,

na ovom groblju predveče zaključavaju kapiju

kao da je to internat

u kojem se vaspitavaju bubuljičave šiparice.

Ovde su suze od domaćeg likera

i krv od kamilice.

I ista odela za rođendane.

I ista odela za opela.

Udesno:

sve sami trgovci i spomenici.

Ulevo:

ruke se prodaju na metar,

po izboru,

obojene i luksuzno pakovane.

Ostalo je sve jednostavno do podlosti:

travama prskaju kičme

i iz asfalta se čuju prodorni zeleni krici,

a sijalice su rumene kao obrazi seoske dečurlije

i vrlo pažljivo lakovane.

Posle svega:

još malo odnegovanog poverenja

u kravlje oči pretrpanih izloga,

pred kojima se nadahnjujemo za male podvige

kad se u rezervoarima vilica

gorivo smeha isprazni.

I trpimo se

zadovoljni beznačajnim kupovinama

i umiremo kraj toga i zbog toga,

nemilice trošeći razmenjen u sitniš

onaj svoj najveći praznik.

Ovde ničega nema,

samo nekoliko grama moje majke

kad jesen na trgovima uzre.

Ovde ničega nema,

samo nekoliko kapi moje sestre

u parkovima starim.

Svi se polako prodaju u bescenje,

a nebo su,

verovatno,

izmislili tek onako uzgred

nekakvi pitomi i licemerni besposličari.

Odavde,

pa do u nedogled:

sazvežđe zuba.

Čak i ptice polako poručuju veštačke vilice.

Misliš da nisam video

čime male trave ujedaju svoje uvele matere

za požutele evenke grudi?

I misliš da se nisam pravio da ne primećujem

i da su mi sva neba bela?

Kad umrem,

skotrljaće se sa trepavica dve kapi lepljive tame

na dno mog prozračnog vida.

Sleteće najbliža sijalica kao gladna muva

da mi posiše ušećerene zenice

radosna što se iskrala od svojih lakomih rojeva.

Možda je dobro da znaš:

ja ništa nisam umeo da zidam,

ali sam uvek želeo da od ovog grada čudo sazidam

sa bezbroj zvezda zakovanih na dovratke

umesto kućnih brojeva.

Moja ljubav je stanica.

Bunovna čekaonica

u kojoj nema vremena da dosadi i zaboli.

Jedva ću stići pre odlaska

da se umijem u tvojoj kosi i osmehnem loman.

Hteo bih toliko toga da ti kažem,

a ne umem,

ne umem ništa belje sad kad se voli,

poslednji put uoči brodoloma.

Tako bih želeo

da svi usne jedan veliki i topli san.

I ovi prolaznici

što se mršte i odvlače sa noćne smene

u trećerazredne hotelske sobe brakova,

gde su pretplaćeni na sigurnost,

na isti ukus nežnosti i topline,

gde se istim lažima

iz dana u dan ispisuje ista bespomoćna hronika,

gde kad se probude

ostavljaju samo oblike svoga tela

u vrelom zadahu posteljine

i pljuju na pod,

i perući se prskaju na tavanicu i zidove,

i mokre u vedro ispod umivaonika.

Ja znam sva svratišta i zavetrine,

i garsonjere - šiparice

čiji poljupci imaju ukus maminih saveta

i ostavljaju na koži stidljive tragove,

i budoare - udovice

gde vas teraju da se skidate

pred slikama pokojnika,

pred ogledalima i psima,

i ćumeze - matore frajle

gde vam skrušeno prostiru pred noge pragove

i čuvaju u patosu cvrčke kad dođe zima.

Sedi tako i ćuti.

Pogledaj: pod oknom lađe.

Svaka u oku po jedno uzglavlje ima.

Odlaze u svoje meblirane zalive

da sruše jarbole butina i skinu jedra veša,

da se pošteno odmore od plovidbe među gadovima.

Spuštaju kapke na srcu

jeftine prodavačice šarenila

sa patent-čarapama i prstenjem od lima.

Pozdravljaju se našminkane fabrike mleka

koje su nadojile deset hiljada prolaznika

u ovim gradovima.

Pogledaj:

pod oknom nebo izvrnulo dlan,

lete trotoarima papirići sunca

kao pregršti rumenih makova.

Moj život je veliki bezazleni brod,

a ja,

zagrcnut od vazduha i pića,

kuvam ručak u kompasu

i nikad nisam prenoćio u istim lukama.

I sav sam divalj od sreće što sam izneo glavu

i prošlih

i budućih krvoprolića,

preobračen u primitivca koji sve dočekuje čelom

i sve oseća rukama.

Oprosti što ne umem ništa bolje da ti kažem

sad kad se voli.

Oprosti što te gazim poljupcima

i psovkama milovanja budim iz sna.

Ali ako smo se već u ovoj čekaonici života

poskidali goli,

onda bar budimo kako treba goli

od zvezdanih visina do dna.

Moj život je veliki bezazleni brod

što o kamenje krvavi bokove

i muče po ostrvima

zarivajući rogove jarbola suncu ispod struka.

Kapetana sam bacio u more

i sad na svoju ruku napuštam dokove

siguran da ima bezbroj neznanih strana sveta

i dobrih dalekih luka.

A tako je važno što nisam otputovao,

naprimer,

fijakerom niz drum stari,

ili se dosadno lupao u vozovima

zevajući u jednolike stanice uz prugu.

Jedan brodolom više ili manje,

za mene ionako ne menja stvari

i nema uticaja na moju dugu.

Nisu me udavile kreolke juga

u bedrima i svili,

ni bele mumije severa

u krznu svojih dlanova.

Nikome nisam kupio srce od kolača

i nikom oči pozlatio.

I veruj,

da sam bar jednom

u tišini nekakvih oblaka ili stanova

bio za čas plavlji nego svi aprili,

ja bih ostao plav

i ne bih se ovamo vratio.

Zar ne nalaziš da je dirljivo smešna

ova mala čekaonica između lutanja

i lutanja?

U redu,

presedećemo još koji nestrpljivi sat,

a onda

prvim jutarnjim vozom otputovati iznenadno.

Ostani tako i ćuti.

Pogledaj: pod oknom trg,

mala drolja - subota u krznu od inja.

Savim mala, mala zabludela subota

Sa žiponom od taftanog praskozorja

i brošem uličnog fenjera od prekoputa.

Voleo bih da shvatiš

zašto sam ponekad sav tako vreo kao jug

kad se lišće i novine kovitlaju u krug

i vetar pločnicima rominja

i luta.

Voleo bih da shvatiš

zašto sam ponekad odjednom tako sam,

a svuda pružene ruke, ovakve kao tvoje,

ili, svejedno,

malo crnje i belje.

Ja uvek više ponesem

iako suviše dam

i uvek nekako ostanem nerazdeljen.

Kad umrem,

sakrij pod pazuh smotuljak moga daha,

biće mi lakše da zaboravim

ako znam da me se neko seća.

Biće mi lakše ako znam

da smo skuplje plaćeni tamo

gde smo se besplatno delili,

nego tamo gde smo se pogađali

i prodavali.

Inače, ako misliš da se ova stanica zove sreća,

izvini,

ne zove se sreća.

Ako misliš da se nas dvoje nismo poznavali,

oprosti,

mi smo se divno poznavali.

Zato i hoću da noćas podelimo

ovu poslednju krišku ćutanja

i sažvačemo je

svako nad svojim krilom alapljivo i gladno.

Ovo je pesma za tvoja usta od višanja

I pogled crn.

Zavoli me

Kad jesen duva u pijane mehove.

Ja umem u svakoj kapiji

Da napravim jun.

I nemam obične sreće

I nemam obične grehove.

Podeliću sa tobom sve bolesti

i zdravlja.

Zavoli moju senku

Što se tetura niz mokri dan.

Sutra nas mogu sresti ponori

ili uzglavlja.

Svejedno: lepo je nemati plan.

Zavoli trag mog osmeha na rubu čaše,

na cigareti,

i blatnjav hod duž ulica

koje sigurno nekuda vode.

Čak i kad ti se čini

da ih mi nekud vodimo,

one se smeškaju blago

i nekuda nas vode.

Bićemo tamo negde

možda suviše voljeni,

potpuno neprimetni,

ili javno prokleti.

Budi uz mene kad odem.

Usne jedino zato postoje

da s nekim podeliš nešto svoje.

I da ti šapat šapatom vrate

usne postoje da se pozlate.

Usne su vulkan tvoga tela

usne su izvor tvojih reka,

usne su pupoljak gde se srela

pčela od vetra s pčelom od mleka.

Usne postoje da se procveta

u vatrometu neba i sveta,

usne su da se u dahu zgusne

krilatost zvezda i kometa.

I nikad nikom nemoj ih dati,

ako ne ume da ti ih vrati,

toplije, mekše, mlađe i slađe.

Jer usne samo zato postoje

da osmeh po tvome osmehu skroje.

Nemoj da odeš više u onaj grad

gde smo od sebe zaboravili pola.

Nikada sa zvezda teži pad

nego na beton kafanskog stola.

U očima sam sve gugutke podavio,

pa sam im dugo šaptao smešno opelo.

I sve sam svoje osmehe okrvavio.

Nije sve belo što liči na belo.

Peroni katkad plaču krišom. Sat i

koferi. Svako nekud žuri noćas.

Iscepam kartu. Neću da se vratim.

Za svakim vozom ostaje samoća.

I samo mraka napune se prsti.

Ne vredi. Sad smo drukčiji, zacelo.

Bar ti sve ptice iz očiju pusti.

Nije sve belo što liči na belo.

Znam,

mora biti da je tako:

nikad se nismo sreli nas dvoje,

mada se tražimo podjednako

zbog sreće njene

i sreće moje.

Pijana kiša

šiba i mlati,

vrbama vetar čupa kosu.

Kuda ću?

U koji grad da svratim?

Dan je niz mutna polja prosut.

Vucaram svetom dva prazna oka

zurim u lica prolaznika.

Koga da pitam, gladan i mokar,

zašto se nismo sreli nikad?

Il' je već bilo?

Trebao korak?

Možda je sasvim do mene došla.

Al' ja,

u krčmu svratio gorak,

a ona

ne znajući-prošla

Ne znam.

Ceo svet smo obišli

u žudnji ludoj

podjednakoj,

a za korak se mimoišli.

Da, mora da je tako.

1.

Iza šuma, iza gora,

iza reka, iza mora,

žbunja, trava,

opet noćas tebe čeka

čudna neka zvezda prava.

Čak i ako ne veruješ,

probaj toga da se setiš.

Kad zažmuriš i kad zaspiš,

ti pokušaj da je čuješ,

da odletiš,

da je stigneš i uhvatiš

i sačuvaš kad se vratiš.

Ali pazi: ako nije

sasvim plava, sasvim prava,

mora lepše da se spava:

da se sanja do svitanja.

Mora dalje da se luta.

Tristo puta.

Petsto puta.

Mora dugo da se nađe.

Treća.

Peta.

Mora u snu da se zađe

na kraj sveta.

I još dalje iza kraja:

do beskraja.

2.

Mora biti takve zvezde.

Što se čudiš.

Pazi samo da je negde

ne ispustiš dok se budiš.

Jednog dana,

jedne noći,

ne znam kada, ali znam tačno,

izgledaće nebo bez nje

tako prazno, tako mračno.

I sva sunca,

sve lepote

i sve oči što se jave,

nikad bez nje neće biti

sasvim tvoje sasvim prave.

Ja ti neću reći šta je

ova zvezda čudna, sjajna.

Kad je nađeš - sam ćeš znati.

Sad je tajna.

Nikad te niko neće ovako tesno grliti
uznemirenu i belu.

Ako ti jave: umro sam,

ne brini. U svakom stoleću

neko me slučajno pobrka

sa umornima i starima.

Nigde toliko ljudi

kao u jednom čoveku.

Nigde toliko drukčijeg

kao u istim stvarima.

Pročeprkaš li prostore,

iskopaćeš me iz vetra.

Ima me u vodi.

U kamenju.

U svakom sutonu i zori.

Biti ljudski višestruk,

ne znači biti raščovečen.

Ja jesam deljiv sa svačim,

ali ne i razoriv.

A sva ta čudesna stanja

i obnavljanja mene

i nisu drugo do vrtlog

jednolik,

uporan,

dug.

Znaš šta su proročanstava?

Kalupi ranijih zbivanja

i zadihanost istog

što vija sebe ukrug.

Pa što bismo se opraštali?

Čega da nam je žao?

Ako ti jave: umro sam,

ti znaš - ja to ne umem.

Ljubav je jedini vazduh

koji sam udisao.

I osmeh jedini jezik

koji na svetu razumem.

Na ovu zemlju sam svratio

da ti namignem malo.

Da za mnom ostane nešto

kao lepršav trag.

Nemoj da budeš tužan.

Toliko mi je stalo

da ostanem u tebi

budalast,

čudno drag.

Noću kad gledaš u nebo,

i ti namigni meni.

To neka bude tajna.

Uprkos danima sivim,

kad vidiš neku kometu

da vidik zarumeni,

upamti: to ja još uvek

šašav letim i živim.

Ako ti jave: umro sam,

evo šta će to biti.

Hiljade šarenih riba

lepršaće mi kroz oko.

I zemlja će me skriti.

I korov će me skriti.

A ja ću za to vreme

leteti negde visoko.

Upamti: nema granica,

već samo trenutnih granica.

Jedriću nad tobom u svitanja

niz vetar klizav ko svila.

Razgrtaću ti obzorja,

obrise doba u povoju

i prizore budućnosti

lepotom nevidljivih krila.

I kao nečujno klatno

zaljuljano u beskraju,

visiću sam o sebi

kao o zlatnom remenu.

Prostor je brzina uma

što sama sebe odmotava.

Lebdeću u mestu, a stizaću

i nestajaću u vremenu.

Odmoriću se od sporednog

kao galaktička jata,

koja su srasla pulsiranjem

što im u nedrima traje.

Odmoriću se od sporednog

kao ogromne šume,

koje su srasle granama

u guste zagrljaje.

Odmoriću se od sporednog

kao ogromne ptice,

koje su srasle krilima

i celo nebo oplele.

Odmoriću se od sporednog

kao ogromne ljubavi,

koje su srasle usnama

još dok se nisu ni srele.

Zar misliš da moja ruka,

koleno,

ili glava,

mogu da postanu glina,

koren breze

i trava?

Da neka malecka tajna,

il neki treperav strah

mogu da postanu sutra

tišina,

tama

i prah?

Znaš, ja sam stvarno zvezda.

Sav sam od svetlosti stvoren.

Ništa se u meni neće

ugasiti ni skratiti.

Samo ću,

obično tako,

jedne slučajne zore

svom nekom dalekom suncu

zlatnih se očiju vratiti.

Kažnjavan za sve što pomislim,

a kamoli što počinim,

osumnjićen sam za nežnost

i proglašen sam krivim

što ljubav ne gasim mržnjama,

već novom, većom ljubavlju

i život ne gasim smrtima,

vec nečim drukčije živim.

Poslednji rubovi beskraja

tek su početak beskrajnijeg.

Ko traje dalje od trajnijeg

ne zna za kratka znanja.

Nikad se nemoj mučiti

pitanjem: kako preživeti,

nego: kako ne umreti

posle svih umiranja. 

A onda, već jednom ozbiljno

razmisli šta znači i umreti

i gde to nestaje čovek.

Šta ga to zauvek ište.

Nemoj ići na groblja.

Ništa nećeš razumeti.

Groblja su najcrnji vašar

i tužno pozorište.

Igrajući se nemira

i svojih bezobličja,

zar nemaš ponekad potrebu

da malo krišom zađeš

u nove slojeve razuma?

U susedne budućnosti?

Objasniću ti to nekada

ako me tamo nadeš.

Znaš šta ću ti učiniti:

pokvariću ti igračku

koja se zove bol,

ako se budes odvažio.

Ne lažem te.

Ja izmišljam

ono što mora postojati,

samo ga nisi još otkrio,

jer ga nisi ni tražio.

Upamti: stvarnost je stvarnija

ako joj dodaš nestvarnog.

Prepoznaćeš me po ćutanju.

Večni ne razgovaraju.

Da bi nadmudrio mudrost,

odneguj veštinu slušanja.

Veliki odgovori

sami sebe otvaraju.

Posle bezbroj rođenja

i nekih sitničavih smrti,

kad jednom budeš shvatio

da sve to što si disao

ne znači jedan život,

stvarno naiđi do mene

da te dotaknem svetlošću

i pretvorim u misao.

I najdalja budućnost

ima svoju budućnost,

koja u sebi čuje

svoje budućnosti glas.

I nema praznih svetova.

To, čega nismo svesni,

nije nepostojanje,

već postojanje bez nas.

Ako ti jave: umro sam

a bio sam ti drag,

možda će i u tebi

odjednom nešto posiveti.

Na trepavicama magla.

Na usni pepeljast trag.

Da li si ikad razmišljao

o tome šta znači živeti?

K'o sneg u toplom dlanu

u tebi detinjstvo kopni.

Brige...

Zar ima briga?

Tuge...

Zar ima tuga?

Po merdevinama mašte

u mladost hrabro se popni.

Tamo te čeka ona

lepa, al' lukava duga.

I živi!

Sasvim živi!

Ne grickaj kao miš dane.

Široko žvači vazduh.

Prestiži vetar i ptice.

Jer svaka večnost je kratka.

Odjednom nasmejani

u ogledalu nekom

dobiju zborano lice.

Odjednom: na ponekom uglu

vreba poneka suza.

Nevolje na prstima stignu.

Godine postanu sivlje.

Odjednom svet, dok hodaš

sve više ti je uzan

i osmeh sve tiši

i tiši

i nekako iskrivljen.

Zato živi, al' sasvim!

I ja sam živeo tako.

Za pola veka samo

stoleća sam obišao.

Priznajem: pomalo luckast.

Ponekad naopak.

Al nikad nisam stajao.

Večno sam išao.

Išao...

Ispredi iz svoje aorte

pozlaćen konac trajanja

i zašij naprsla mesta

iz kojih drhte čuđenja.

I nikad ne zamišljaj život

kao uplašen oproštaj,

već kao stalni doček

i stalni početak buđenja.

Ne priznajem rastanke

i nikad neću

Suviše boli kada se grubo

otkine cvet

koji tek niče

Kada na samom početku priče

vreme zatreperi i stane

baš kada bleda

još prazna zora

mesečevo srebro ućuti

i kada zamre let povetarca

što dahom sluti

uzdahe nove, nasmejane

Ja želim da još s tobom gledam

kako se bude zlatasta mora

da s tobom dišem i da te volim

i vatrom noći i zore sjajem

I zato ne dam, i zato neću

i zato rastanke ne priznajem

Želim da živim tvojim dahom

i da se smejem osmehom tvojim

želim da bolujem tvoje boli

i da strahujem tvojim strahom

dokle me ima

dok postojim

Želim da sanjam tvoje snove

i da kroz virove tvoje reke

ponovo osetim prste u kosi

da razvejano seme maslačka

tvoj vetar nosi

i sipa u šarene misli neke

u žute duge na modrom tlu

Zato ne dam i zato neću

Zato moj odraz još vešto krije

istih osmeha tajne daleke

Zato ću uvek biti sa tobom

u dašku misli ili u snu

Još uvek naš cvet negde niče

još uvek naše tajne snije

i ustreptalom lepotom traje

dok mu na lati leptiri sleću

Svi su rastanci tužne priče

zato ja rastanke ne priznajem

i nikad neću.

Pronađeš negde nekakvog Mišu

nekakvog Gorana, Dragana, Svetu,

pronađeš drugare nalik na sebe

i staneš tako i ne veruješ

da ima neko kao ti - isti,

na ovom drukčijem svetu.

I ništa ne mora da se kaže,

sve se unapred zna i razume.

Možda te neke Mire sad traže,

možda Gordana neka ne ume

bez tebe, Jelene, Milice, Vide,

do nekog ogromnog sunca da ide.

I ne znaš koliko kao ti - takvih

večeras ponovo nikog nemaju.

I ne znaš koliko kao ti - istih

za susret sa tobom baš sad se spremaju.

I ne znaš ko su to, kao ti - divni

i što su jastuke suzama vlažili.

A lepo ste se mogli sresti

samo da ste se malo potražili.

I krećeš u život s pogrešnim nekim,

s drukčijim nekim,

nekim dalekim.  

Svet ovaj,

ustvari, i nije

tako rđav i zao,

mada poneko plače,

i samuje,

i brine.

Svuda je jednako suton

na stare krovove pao,

al' nekom sutra svane

al' nekom neće ni da sine.

Ja volim da svima valja

i verujem beskrajno

da će u zoru svako

lakše moći da diše.

I sklapam oči.

I sanjam

potajno

to vrelo,

to sjajno

jutro od vetra

i vlati

što se nad krošnjama njiše.

A sigurno je važno

i od svega najpreče

za svaki obraz na svetu

po jedan poljubac skrojiti.

I kad se umoriš pseći,

i bude najcrnje veče,

umeti svoj jastuk nadom

zaliti i obojiti.

I važnije je i ovo,

važnije od najprečeg:

kad se toliko lepote

u sebi čuva,

i ima,

umeti da niko ne zna

bar komadić tog nečeg

spakovati u pismo

i razaslati svima.

Tako će tvoj vek biti

manje plesnim i zao.

Sa manje briga,

samoće,

plača,

straha

i tuge.

I svaki put kad budeš

komadić sebe dao,

ličiće svet na tebe

više nego na druge.

Život je sve nešto iz početka.

Juče i prekjuče sutra ne vrede.

Nema na svetu dva ista petka,

dve iste nedelje,

dve iste srede.

Pa čemu onda razočaranja?

Ako je jedna ljubav - ćorak,

odmah se drukčije i lepše sanja.

I kad si najviše tužan i gorak

nekih se novih očiju setiš

i shvatiš da letiš... divnije letiš.

Ko je to video da dečak pati?

Da kunja kmezav i da plače?

Svaki put moraš iznova znati

da voliš bolje, da voliš jače.

Ne da se vadiš.

Ne da se tešiš.

Već da se istinski do neba smešiš.

Nema na svetu dve iste srede,

dva ista utorka,

dva ista petka.

Sve nove ljubavi drukčije vrede.

Živi se svaki put iz početka.

Živi se da se nikad ne pada.

Da budeš snažniji posle oluje.

I da se u tvom srcu već sada

sto zlatnih zvezda unapred čuje.

Osećam: nešto u meni raste,

Pomalo bolno, pomalo belo,

Kao da nekakve zbunjene laste

Lete kroz moju glavu i telo.

Vrte se.

Prestižu.

Nešto traže.

Od njih se usni dah užari.

Ja ne znam šta ću,

A mama kaže:

Još si ti balava za takve stvari....

Osećam: nešto u meni prska,

Kao kad pupoljak zenice širi.

Zašumi nekakva zlatna trska

I neće pod čelom da se smiri.

Tu oblog ne pomaže,

Duša se kikoće i krvari.

Nešto me muči,

A mama kaže:

Još si ti balava za takve stvari....

Onda me zakiti prezrelo leto:

Dva grozda - kao dve tople značke.

Sve mi u rebrima razapeto.

Sve okrenuto naglavačke.

A sve je ipak luđe i draže.

Srce bi prostranstva da ozari.

Plačem od sreće,

A mama kaže:

Još si ti balava za takve stvari....

Prirodo čuj me!

Laganja nema!

Ti bujaj - ja ću od tebe više!

I neka široko u nama dvema

Ogroman ružičast vetar diše.

I luduj prirodo!

Zri naopako!

Samo mi nemir ne pokvari.

Volim te što si zaista tako,

K'o i ja balava za divne stvari....

Zbog svega što smo najlepše hteli

hoću uz mene noćas da kreneš,

ma bili svetovi crni ili beli,

ma bili putevi hladni il' vreli,

nemoj da žališ ako sveneš.

Hoću da držiš moju ruku,

da se ne bojiš vetra i mraka,

uspavana i kad kiše tuku,

jednako krhka, jednako jaka.

Hoću uz mene da se sviješ,

korake moje da uhvatiš,

pa sa mnom bol i smeh da piješ

i da ne želiš da se vratiš.

Da sa mnom ispod crnog neba

pronađeš hleba komadić beli,

pronađeš sunca komadić vreli,

pronađeš života komadić zreli.

Il' crkneš, ako crći treba,

zbog svega što smo najlepše hteli.

Nekom zabranjuju zvezde

nekom krila i laste,

ja ne zabranjujem ništa

sme se sve što se ne sme.

Samo jedno te molim,

pokušaj da ne rasteš,

ni mrvu za inat

do kraja ove pesme.

U toj se pesmi živi

slobodno i ludo,

možeš da izmišljaš, maštaš,

da radiš sve naopako.

U njoj i najveće čudo,

prestaje da bude čudo,

jer sve što poželiš kad zažmuriš,

ostaje zauvek tako.

Isturi hrabro i divno,

prkose detinjaste,

i laži sebe samog,

sme se sve što se ne sme.

I sme se više od svega!

Jedino nemoj da rasteš

za inat i tebi i meni

do kraja ove pesme.

I svaki put kad te slome,

pa moraš nov san da stvaraš,

ne sanjaj ga u mraku,

dotrči bliže zori,

na pragu ove pesme

tako se divno bori.

I kad namigneš samo,

i osmehneš se polako

izbroj u sebi do deset,

i to u večnost pretvori,

i sve što žmureći smisliš,

ostaće zauvek tako!

Plavi čuperak obično nose

neko na oku,

neko do nosa,

al ima jedan čuperak plavi

zamislite gde?

- U mojoj glavi.

Kako u glavi da bude kosa?

Lepo.

U glavi.

To nije moj čuperak plavi,

već jedne Sanje iz šestog "a"

Pa šta?

Videćeš šta - kad jednog dana

čuperak nečije kose tuđe

malo u tvoju glavu uđe,

pa se umudriš,

udrveniš,

pa malo - malo... pa pocrveniš,

pa grickaš nokte

i kriješ lice

pa šalješ tajne ceduljice,

pa nešto kunjaš,

pa se mučiš,

pa učiš - a sve koješta učiš.

Izmešaš rotkve i romboide.

Izmešaš nokte i piramide.

Izmešaš leptire i gradove.

I sportove i ručne radove.

I tropsko bilje.

I stare Grke.

I lepo ne znaš šta ćeš od muke.

Sad vidiš šta je čuperak plavi

kad ti se danima mota po glavi,

pa od dečaka- pravog junaka

napravi tunjavka i nespretnjaka.